Како и под којим условима послодавац може запосленог да упути на рад у други град, прописано је Законом о раду. Чак и када се испуни услов да је ново радно место удаљено мање од 50 километара од седишта фирме, то није довољно да поступак послодавца – буде законит.
Чланом 173 Закона о раду прописано је да запослени може да буде премештен у друго место рада ако је удаљеност од места у коме запослени ради од места у које се премешта на рад мања од 50 километара, и ако је организован редован превоз који омогућава благовремени долазак и повратак са рада, уз обезбеђену накнаду трошкова превоза у јавном саобраћају.
Марио Рељановић са Института за упоредно право наводи да би код премештаја ствари требало да буду јасне, али пре свега нису због лоше праксе послодаваца која остаје не санкционисана, чиме се ствара привид да је могуће закон тумачити на другачији начин.
Истиче да законодавац разликује две ситуације – у једној, потребна је сагласност запосленог за премештај у друго место рада – зато се у складу са чланом 171. У таквим ситуацијама закључује анекс уговора о раду. Он подразумева да обе стране морају да се потпишу, дакле – место рада се мења споразумно.
Изузетак од тог правила дат је у члану 173 Закона о раду, у коме стоји да је одређено да се морају кумулативно испунити два услова. Први је да послодавац мора обављати делатност која је такве природе да се рад обавља у местима ван седишта послодавца, односно његовог организационог дела.
Други услов је да је удаљеност мања од 50 км, и ако је организован превоз, а он је, како наводи Рељановић, у најмању руку контроверзан.
„50 километара је заиста велика удаљеност, нарочито када је реч о премештају у мања места до којих превоз иде ретко, или су путеви изузетно лоши. Благовремени долазак и повратак тако постају немогући, али се нико не буни па се одржава привид да је то све законито“, наводи Рељановић.
Наводи да је оно на чему послодавци најчешће „падају“ јесте потреба за премештајем радника.
„Судска пракса је савим јасно искристалисала да се не може говорити о оправданом премештају, чак и у ситуацији када су формално испуњена наведена два законска услова, ако је потребу за радником могуће надоместити на други начин“.
Законом је ова могућност предвиђена као начин да послодавац реши проблем мањка радника у једној радној јединици, у ситуацији када постоје одговарајући радници у вишку у другој радној јединици.
Рељановић наводи да послодавци ову могућност углавном злоупотребљавају како би раднике који су гласнији у указивању накршење закона, припадају синдикатима и слично, склонили из места на којем раде. Прва незаконистост је да не постоји потеба да уопште дође до премештаја, јер послодавац може формално да промени правилник о организацији систематизације послова, али и тада мора да оправда зашто је баш изабрао тог радника, наводи Рељановић.
Због тога судови траже да решење о премештају не може да буде произвољно, већ мора да садржи разлоге за постојање мањка радника у месту у које се запослени упућује, али и зашто је баш тај радник изабран за премештај, и да ли постоје други радници који су ближи местима рада, као и да ли су испуњена два услова из члана 173. Закона о раду.
