Рад на одређено време је, према Закону о раду, изузетак од правила да се радни однос заснива по уговору на неодређено време.
Закључује се када постоји објективан разлог за то – на пример – повећан обим посла, рад на пројекту или замена запосленог који је одсутан.
Колико дуго може да траје такав рад – питање је које мучи многе запослене, посебно оне који више пута потписују нове уговоре, мењају радна места или праве паузе између ангажмана.
Основно правило за трајање рада на одређено време је – 24 месеца. Послодавац може са истим запосленим да закључи један или више уговора, али укупно трајање радног односа на неодређено време, са прекидима или без, не може бити дуже од 2 године.
Оно што је важно – рачуна се период радног односа код истог послодавца, а не број уговора. Такође, период краћи од 30 дана не сматра се прекидом периода од 24 мeсеца, па прављење кратких пауза између уговора не може да буде начин за заобилажење законског ограничења.
Закон предвиђа изузетке у којима уговор на одређено може да траје дуже од 24 месеца, када запослени, на пример, мења привремено одсутног радника, до његовог повратка, или за рад на пројекту чије је време унапред одређено, најдуже до завршетка пројекта.
Посебно правило постоји и код новооснованог послодавца, где укупно трајање уговора на одређено време може бити до 36 месеци, као и за незапосленог коме до испуњења једног од услова за старосну пензију недостаје до 5 година.
Ако радник на одређено време годинама добија нове уговоре – може се сматрати да је радни однос заснован на неодређено време, па запослени, у таквој ситуацији, може да тражи судску заштиту и утврђивање постојања радног односа – на неодређено време.
Важно правило – ако раднику истекне уговор на одређено, а он настави да ради најмање 5 радних дана, сматра се да је радни однос заснован на – неодређено време.
